Век

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: БЕСЕДА ПОВОДОМ СТОГОДИШЊИЦЕ МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ (1916–2016)
За спас Црне Горе и свег српства
Тако је своје ратнике у борбу позвао знаменити сердар Јанко Вукотић, на Бадње вече 1916. у Мојковцу, спасавајући образ и својој груди и своме залуталом краљу. „Ако 24 часа задржите непријатеља, одужили сте се Српству”, писао је сердару дан раније регент Александар Карађорђевић. И учинише тако, жртвом помогоше браћи, и постадоше бесмртни пример који занавек светли. И данас, у страшном растројству Црне Горе и Србије, то је жар на који се сви можемо огрејати

Када је, послије упокојења Светог Петра II Ловћенског Тајновидца (1851), књаз Данило Петровић одабрао пут свјетовног господара, остала је запамћена ријеч архимандрита Нићифора Дучића: „Ево нове несреће за српски народ.” Књаз Данило, прихватајући улогу само свјетовног владара, упутио се другачијим путем од онога којим су ходили и усмјеравали Црну Гору његови претходници Петровићи, заговорници и носиоци идеје обнове „славеносербског царства”, од Митрополита Данила „војеводича српске земље” до Петра II. То усмјерење је јасно сажето у поруци Петра II, по Матији Бану, књазу Александру I Карађорђевићу (1848): „Он у Призрен за краља, ја у Пећ за патријара.” Додао му је и сљедеће: „Нека се мане Европе која држи мртву турску руку под нашим грлом.”
Заговорник те исте идеје био је, несумњиво, и Данилов насљедник, велики књаз и краљ Црне Горе Никола I Петровић. Његова химна „Онамо ’намо за брда она... да виђу Призрен, та то је моје, дома ћу доћ”; његово ослобођење Васојевића као „стожера Рашке земље” (како је такође пјевао) и, заједно са зетом му краљем Петром I Карађорђевићем, ослобођење Косова и Метохије (1912); његов позив Црногорцима (1914), послије објаве рата Србији од Аустроугарске, да слиједе „своја два стара српска краља” у одбрани слободе и образа српског народа — све то, и много шта друго, показује да је он настављао да ходи путем своје светородне лозе.
Но, управо преко њега се почело остваривати и горко пророштво Нићифора Дучића. У почетку је и њему било најважније ослобођење и уједињење, у духу Душановог царства, поробљене браће (његова порука књазу Михаилу Обреновићу – важно је да се уједини Српство макар он држао узенгије србијанском књазу). Крунишући се, међутим, круном Светог Стефана Дечанског (1910), предложивши за првог Митрополита пећког (послије укидања Пећке Патријаршије – 1766) свога Митрополита Гаврила Дожића, потоњег Српског патријарха, очевидно да се још увијек надао да ће он бити тај објединитељ српских земаља и обновитељ Пећке Патријаршије. Но, историјска збивања су кренула другим током. То је и њему постало потпуно јасно већ од Првог и Другог балканског рата, а нарочито у току Првог свјетског рата. Тако, да би уствари спасао своју династију, он се пред крај живота нашао у положају да жртвује много шта од онога ради чега се читавог живота борио, да не кажемо – и свој краљевски образ. Водећи, преко синова, тајне преговоре с Аустроугарском иза леђа својих савезника Србије и Русије, ради личних и династичких интереса, повјеровавши највјероватније да је са Србијом свршено, могуће – добивши обећања о проширењу граница Црне Горе, послије пада (боље речено чудне предаје) Ловћена, краљ Никола потписао је капитулацију, наредио распуштање црногорске војске, а сам кренуо преко мора другим путем од оног којим је преко албанске голготе ходио са војском његов зет Петар I и унук престолонасљедник Александар.

ТУЖАН КРАЈ „ЦАРА ЈУНАКА”

То се догодило први пут у његовој шездесетогодишњој владавини: краљ Никола, с правом назван „цар јунака”, као да се овим чином одрекао оног књаза и краља са Вучјег дола, Граховца, из времена Вељег рата и Херцеговачког устанка, Балканских ратова, почетка Првог свјетског рата... Но, његов образ и образ Црне Горе тога времена ипак је спасио управо на Мојковцу, за Божић 1915. године, дивизијар Јанко Вукотић, начелник штаба Врховне команде Црногорске војске, командант Херцеговачког одреда и Санџачке војске, заједно са Митром и Милом Мартиновићем и другим командантима. На телеграм команданта Србијанске војске регента Александра: „Ако 24 часа задржите непријатеља, одужили сте се Српству”, сердар Јанко је при ложењу бадњака обећао да ће помоћу Свемогућег Бога „наше храбре мишице спасити Црну Гору и сво Српство”. Да се то и догодило свједочи каснија ријеч истог регента: „Пример бесмртних јунака, који себе принесоше на жртву у Мојковачкој бици 1915. године за славу Црне Горе и част наше војске, светлеће вечито.” Отуда и доцнија чувена изрека: „Да није било Божића на Мојковцу, не би било ни васкрса на Кајмакчалану.”
И не само то: ова два усмјерења – властољубиво-династичко краља Николе, потоњих година његовог живота, и мојковачко-лазаревско Јанка Вукотића и других мојковачких витезова – остављају дубоки печат на укупни живот посебно Црне Горе (али и Србије) до данашњег дана. По завршетку Првог свјетског рата, огромна већина Црногораца (сепаратна капитулација краља Николе и његово бјекство су томе не мало допринијели) изјаснила се на Великој подгоричкој скупштини (1918) за уједињење са Србијом, односно Југославијом, а Свети Синод Православне Цркве у Краљевини Црној Гори (прва од свих тадашњих Митрополија некадашње Пећке Патријаршије) за васпостављање јединства Пећке Патријаршије – 16. новембра 1918. године. Релативно мала група присталица династије краља Николе, подстакнута италијанском војском, подигла је братоубилачку Божићну побуну (1918), у то вријеме искључиво са династичких разлога.

МОЈКОВАЦ, ТВРДА СРПСКА КАЧАНИЦА

Та такозвана зеленашко-бјелашка диоба у Црној Гори прерасла је доцније, уз подстицај Комунистичке партије и револуције, у партизанско-четничко братоубилаштво (Србија је прошла то исто распеће), да би по Другом свјетском рату попримила у Црној Гори форме националних диоба, преносећи се временом на све области друштвеног живота – на раздвајање државе Србије и Црне Горе, на располућеност језика, културе, па чак и покушај расцјепа саме Цркве. Та новокомпонована Црна Гора, у Брозовом Јајцу зачета и рођена, престала је да буде Црна Гора краља Николе њеном издајом Косова и Метохије, Православља, укидањем ћирилице, започетим аустроугарском и нацифашистичком окупацијом.
Одрицањем од саме себе у потрази је данас за дукљанско-монтенегринским идентитетом, грађеним на измишљеној дукљанској митологији и племенско-атеизираној еуропској тржишној економији и њеним интеграцијама. Све јој је на продају: и Бог и душа и образ и отац и мајка. Нажалост, и Србија, заборављајући карађорђевићко-лазаревско опредјељење, својствено јој до и послије Првог свјетског рата, и те како данас кокетира, прошавши кроз бољшевичко-титоистичку пустињу, са свемоћним фетишизованим божанством земаљскога царства званог – тржишна економија „новог поретка” постхришћанске Европе. (Сјетимо се само министра просвјете Србије који је недавно објавио рат Богу, вјери, вјеронауци, замјењујући их некаквим својим фетишем од [не]знања.)
У одрицању од опредјељења за Царство небеско већ су и Србија и Црна Гора, још 1946. године, између осталог, изњедриле аутономну покрајину Космет, данас прераслу у такозвано „независно Kosova” које у Бриселу, уз претходно признање независности од стране црногорске власти и уз сагласност данашње србијанске власти, задобија све независнија својства и облике. Они, пак, који су, у наше вријеме, својим натовским бомбардовањем Србије и Црне Горе наставили њихову аустроугарско-њемачку (из Првог свјетског рата и Другог свјетског рата) нацифашистичку унутарњу и спољашњу окупацију, извадивши Србији Косово и Метохију из њедара, не држе ли данас не просто „мртву”, но гвоздену руку те и такве антихришћанске Европе, и то не само под нашим грлом, него под грлом цијела свијета?! „Пиј шербета из чаше свечеве, па сјекиру чекај међу уши.”
Било како било, Мојковац је био и остао тврда качаница. По пјеснику, говорећем кроз уста Јанка Вукотића: „Ој, Ловћене, Душанова дико / досад тебе не осваја нико / догод ово свијетско страшило / што се грдном тамом обавило / ал’ Брсково, наш ће Ловћен бити (а са њим и Косово) / источни ће се (мојковачко-косовозавјетни) одред, ако Бог да, прославити.”

(„Сава центар”, Београд, 18. јануар2016. Опрема: НР Прес)